Oznaka: Osobna terapija

Sretan vam Uskrs želim. Nadajući se da ga provodite u krugu voljenih. Obitelji. Prijatelja. Svojih dakle, najbližih. Ako ga pak, ne slavite, nadam se da ga provodite onako kako vam

Pišem ovo pismo kao pojedinac, građanin, osoba vrlo svjesna svoje samosti u svom bivanju ili pak nebitnosti naspram mogućih njegovih adresanta. Istina, ovo pismo moglo bi se odaslati na nekoliko

“Što bi uop?e moglo po?i loše u državi u kojoj otvorene birtije imaju apsolutni prioritet nad ljudskim životima i zdravljem?”? post je ovo ovih dan objavljen u bespu?ima društvenih mreža.

Pauzu sam neku lupio. Boži? je, pa Nova godina. Nekako? Zašto gnjaviti ljude s nekim mojim unutarnjim monologom? I onda se dogodio opet taj potres. Ovoga puta ja?i. U kraju

Nekako nisam od tih predboži?nih, pa onda zapravo isklju?ivo konzumerskih adventskih tjedana. Kuka se ovih dana, eto nema druženja uz silne ku?ice, uz skupo kuhano vino, delicije svakojakih od kobasica

?U jednom trenu pobunit ?e se ljudi? ? kaže mi Drugi. Pitam ga – “Zašto?” ?Pa, dobro ?ovje?e, koliki ti prag imaš tolerancije Roberte, u ime svih nas u tebi??

Kasnim s kolumnom, ju?er je trebalo objaviti je. Prekju?er napisati. Ali nije mi išlo. Jednostavno nije. Prazan ekran preda mnom satima. Zatvaram kompjuter, javljam Vanji koja ta moja slova redigira

Nije ovo bio veseo i optimisti?an tjedan. Brojke oboljelih od te nesretne boleštine svakodnevno rastu. 3000 ništa nam neobi?no više nije ?uti? Saživjeli smo s njima. A nekada je i

Priznajem, nisam o?ekivao toliko reakcija na nešto što bi mogao nazvati svojim prvim iskustvom, s ne?im što se možda može nazvati kolumna. Iz istih razloga koje sam u toj prvoj

“Rije?i nisu moje igra?ke.”, mogla bi biti parafraza jednog stiha kada je u pitanju nastajanje ove kolumne. Slika i ton alat su kojim sam se služio u ovo nešto prošle